Sedim, ili je to ipak neki polulezeci polozaj. Ona sve vreme prelazi iz jednog vagona u drugi. Nosi dugu zutu,letnju haljnu koja se savrseno uklapa s predelima koji se vide kroz kristalno ciste prozorvagon restorana i oko vrata obmotanu svilenu ljubicastu maramu.. Jedino sta osecam jeste nelagoda sta ce biti sa njom. Da li ce i dalje setati iz vagona u vagon sa onim izrazom lica koji jasno odaje strah,bol,neki dusevni nemir. Brinem se za nju a na neki nacin i za sebe. Savrseno se uklapa u predele,u polja lavande ali ne i u svet. Kao da je zalutala. Odjednom kao da osecam miris sira i najsavrsenijeg vina. I on je tu.

-Zasto je sve tako? Zasto je sve sto je sareseno ujedno i prokleto?- Upitah.

-Zato sto je,verovatno,djavoljski dobro.- Rece tihim ali dubokim glasom.

-Da,mozada si upravu!- Izgovaram to dok stavljam prvi  komad sira u usta.

-I?- Nastavi on.

-Sta i? Sta hoces?- Upitah ga odsecnim tonom.

-Hoces li je pustiti da luta? Hoces li je osuditi na ovaj voz?

-Sta fali vozu? Pruza mnoga iskustva.-

-Na primer?!-

-Pa na primer razgovor sa djavolom. To se,moras priznati ne desaca svuda i svakome.-

-Ne lupaj nego mi reci sta ce biti sa njom.-

-Ne znam ali znam da cu uskoro saznati.-

-Mozda ja mogu da ti pomognem.- Nasmeja se.

-Sta da radis?- Zabezeknuto ga upitah.

-Mogu i tebi i njoj da pomognem.-

-To je sve?-

-Malo li je?-

Progutah knedlu,popih malo vina i rekoh, -Da,malo je!-

-Nudim ti srecu.-

-Srecu? Zar ja to nemam,zar ja vec nisam srecna?-

-Jesi li?- Upita me.

Cutim. -Prosecno da.- Progovorih.

Nastavi dalje. -Nudim ti srecu ne samo kao piscu,vec i kao zeni,kao coveku.-

I dalje cutim i gledam kroz prozor a oko mene smeh i zagor.

Najzad se usudih da progovorim. -Mislis li da su oni srecni?- Pogled uputih ka jednom,pa rekla bih mladom bracnom paru koji sedi dva stola od mene drzeci se za ruke i nesto sapucuci jedno drugome.

-Pa i nisu! Oni misle da jesu jer nisu okusili pravu srecu koju ja tebi nudim.-

-Mhm...Nudis mi djavoljski dobru srecu-

-Pa da.- Rece

-Za uzvrat bih...-

-Bi morala da,naravno,mi das soju dusu.- Odsecno nastavi moju recenicu.

-Sta bih time jos izgubila?-

-Izgubila  bi i deo zivta.-

Nisam sigurna da razumem. Tacnije nije mi jasno sta je privlacno u tvojoj ponudi.-

-Sta ti znaci zivot bez srece?- Upita. -Pricamo o kvalitetu a ne kvantitetu.-

-Zanimljivo.-

-Dakle,zelis moju pomoc?-

-Ipak ne.Ostacu prosecno srecna.-

-Strasna si!- Rece iznenadjeno pa nastavi dalje. -A ona? Sta ce sa njom biti?-

  Najedno bacih pogled na sto gde su sedeli ono dvoje ali ih vise nije bilo tu. Sada je sedela ona. Gledala je kroz prozor daleko. Kako je samo lepa. Ona nije nizasta sto ima veze sa prosekom. Prosecan zivot,prosecan voz,prosecnu smrt,ali nije ni za prosecnu sudbinu. Sta ako joj se to desi? Sta ako ostane u vozu i dodje u situaciju kao i ja?

Ne,ja to necu dozvoliti. Najbolje bi bilo da tako lepa i netaknuta zlobom tako  i nestane. Da,skocice iz voza i tako okoncati svoj zivot. Zavrsi ce kao i svi mi smrcum,ali ne prosecno.

-Zelite li jos malo vina?- Trgnu me nezan glas.

-Da,hvala.-

I u tom trenutku povukla je jaka promaja. Zeni koja je hranila petogodisnju devojcicu odletela je kroz prozor svilena ljubicasta marama. Ostao je samo njen i moj pogled koji prati nezno lelujanje svilene,ljubicaste marame koja se za koji tren stopila s poljima lavande.

                                                                                                V